|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
Polje umetnosti je sada jedino mesto iz kojeg najrealnije i najefektnije može da se inicira problem - veruje Nikoleta Marković, čiji je «sporni» rad pod nazivom «Slika» pred publikom Narodnog muzeja na Cetinju, a sa kojom smo razgovarali upravo u sredu, 17. marta, kobnog dana po ljude i bogomolje u zemlji. Taj rad, na kojem su jedan do drugog predstavljeni srpski i albanski nacionalni simboli, koji je, između ostalih bio u selekciji nesuđenog, prvobitno imenovanog jednog od selektora ovogodišnjeg Bijenala u Herceg Novom, istoričara umetnosti iz Beograda Branislava Dimitrijevića, a čiji su koautori Nebojša Milikić i Jelena Vesić, pojavio se aprila prošle godine, ubrzo postavši smetnja autorki da samostalno izlaže u Kruševcu.
- Mislila sam da je težište ciljne grupe ovog rada – publika, a zapravo se ispostavilo da su to institucije. Kosovska trauma i problem zajednički je imenitelj svih nas, međutim, sam rad kad izađe na videlo vrlo precizno nađe svoju ciljnu grupu, a ovaj je to našao u okviru institucije. Razlog tome je što je najjača grana rada upućena upravo na mesto produkcije politike tolerancije, koja je i sama ne poštuje. Znači, rad deluje kao ogledalo, te tako i dolazi do cenzure, on jednostavno ne može da prođe tu mrežu institucije politike. Institucije umetnosti me još više iznenađuju. Pravo pitanje za njih glasilo bi – šta je polje interesovanja umetnosti, odnosno, šire gledano – koja je svrha umetnosti, danas? – kaže Nikoleta Marković, poznata javnosti i po ulozi koju je imala u seriji «Boja grada» emitovanoj na BK televiziji, usmerenoj na pitanje pozicije umetnika i umetničkog establišmenta.
Izgleda da vam je sve ovo samo otvorilo vidike za nove teme?
- Obično se jedna tema krije iza druge. U institucijama umetnosti, iza toga šta je polje umetnosti krije se i sam animozitet prema toj posebnoj temi koja je obrađena u radu. Poenta je da se nigde ne govori o problemu na koji on ukazuje, nego se lamentira o radu. Tako, mi ne govorimo o kosovskim izbeglicama, o kosovskom problemu, nego o spornom radu. Polje umetnosti se sužava, sužava ga institucija, i, zapravo, i kad krene da tretira relevantne teme - zapinje. Takav rad ne može da probije membranu između institucija i javnosti, gustu kao mrežica za komarce. Međutim, rad putuje po institucijama, i, zapravo, ima svoju prezentaciju tačno tamo gde je njegova publika.
Pretpostavljam da vam namera nije bila da šokirate?
- Nimalo, taj rad je svakodnevni deo moje stvarnosti, a postoji i mnogo ličniji deo mog života koji jeste moj motiv, ali ne i moj rad. Stoga mi se nije dopalo kako su crnogorski mediji sve ovo propratili, jer kao da su pokušali da me opravdaju. Kao da ni oni sami ne veruju baš u to da umetnost može da se bavi relevantnim socijalnim, društvenim, političkim temama. Kada neko kaže da sam taj rad uradila iz ličnih motiva, on se zapravo ograđuje od posledica tog rada.
Kako je nositi se sa svim onim što je taj gest vama doneo?
- Nije jednostavno, kao što nije bilo lako ni suočiti se sa samom sobom. Sama sam prvo morala da vidim – šta mislim, šta to mene plaši, sa čime se suočavam stalno, da bih to mogla da prevedem u sliku. Što se dublje ide u analizu, dolazi se do opštijeg nivoa, jer ja sam deo kolektiva i naravno da imam kolektivnu svest. Moj tata je sa Kosova i prvo sam sa njim razgovarala o svemu ovome. Jedini način da ja sama saznam nešto, je da pitam i da prođem kroz sve to. Ja jesam možda motivisana recimo statusom «privremeno raseljenog lica», odnosno čoveka bez lične karte, bez identiteta, bez ičega. To je endemska vrsta pojave, to samo kod nas postoji. Tako sam i ja neka vrsta «privremeno raseljenog umetnika» čiji rad nije mogao da bude zvanično izlagan.
Nakon odbijanja izložbe u Kruševcu, istog dana, nešto kasnije, ipak ste pokazali građanima svoju grafiku...
- U lokalnoj palačinkarnici "Janakis", vlasništvu mog školskog druga, odigrala se čitava izložba pred oko petnaestak ljudi. Razgovoru su se polako priključivali i ostali gosti, da bi kasnije jedan od njih u lokal uvodio slučajne prolaznike testirajući šta misle o grafici i prepričavajući čitav dogadjaj. Teme koje su se nametnule su bile - sankcionisanje socijalno i politički traumatičnih tema upravo od strane institucije koja ih produkuje, s obrazloženjem da bi publika reagovala na izvestan neprijateljski način (a da u realnosti publika upravo reaguje drugačije); introvertnost i nezainteresovanost za suočavanje sa realnim problemima lokalne zajednice, itd.
Posebno pamtite reagovanje nekog likalnog novinara...
Za njega je to jedna blasfemija, i naravno da me uopšte ne zanima da to promenim, već me samo zanima – zašto on to tako doživljava; on to nikako da izgovori, i stalno me gura da podrazumevam isto što i on sam podrazumeva.
Kako je prošlo otvaranje izložbe na Cetinju?
Zanimljivo je da se oni kao ne nalaze, ne prepoznaju u radu, odnosno da je ovde reč o «srpskom problemu». I sam Petar Ćuković je dobro primetio: «Vi ste dobili podršku od ljudi koji se, prosto, protive cenzuri, ali se u toj grupi ljudi nalazi i podgrupa tzv. «indipendientista», koji u tom radu vide nešto antisrpsko i to im odgovara, odnosno mogu da ga iskoriste u političke svrhe.» Lično, ne mogu da odbranim rad od takve vrste tumačenja, ali se i sam on dovoljno pozicionira da izmiče zloupotrebi.
Koliko je vaše gledište uzrokovano istorijom?
- Sa istorijom to nema mnogo veze. Noviju pak istoriju osetila sam na svojoj koži. Ako pogledamo prethodna vremena, to možda jesu bili jedini politički načini tog momenta, da se oženi ćerka nekog vladara sa strane, što bi se danas tumačilo kao prodavanje. Dakle, činjeno je nešto da, prosto, ne izgine mnogo ljudi. Sada smo imali dejtonske sporazume, rezolucije, ali nismo imali diplomatiju, nemamo je već sedam vekova. Pitanje mog rada je da o o nečemu počne da se razgovara a ne da se trpa pod tepih, kako je inače jedna od posledica. Mi i privatno veoma retko susretnemo osobu koja je spremna da se suoči sa svojim problemima. Kako onda nacija da se suoči sa problemom? Kako narod, kako država? Ako i ne možemo da rešimo problem, možemo da ga iniciramo. Neka krene sad da se o tome razgovara, perspektiva tog dijaloga je neminovno rešenje, kad god da usledi. Ovako, čemu nam služi kosovska trauma? Da se njome zakiti svaki političar? Zašto svaki političar dobije glasove kada to uradi? Očigledno je da je relevantno, važno da se to jednom reši. Ako je to rak rana, hajde da spašavamo život. Jer sve to nas košta, mi ne možemo da se mrdnemo, i zato postoji šlajfovanje u politici.