|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
“Prodiru}i u `ivu }eliju stranog tela, virus njenu sadr`inu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku za proizvodnju novih virusa. Promene koje na taj na~in izaziva u `ivotnoj sredini }elije neuporedivo su dublje i dramati~nije nego {to se ~ovek sme nadati ikad da postigne u svojoj.” “Besnilo” Borislava Peki}a. Roman o fiktivnoj epidemiji besnila na londonskom aerodromu Heathrow donetoj, slu~ajno (ili ne ?) iz kibuca u Izraelu. Besnilo kao metafora dru{tva osu|enog na stra{nu smrt, osu|enog iznutra na sopstveno uni{tenje (nepostojanjem vakcina na mutirani virus na po~etku, kasnije kroz horde besnih ljudi - `ivotinja koji krstare napu{tenim high-tech aerodromskim zdanjem) , ali i spolja (nebriga i nesposobnost vlasti da reaguju na epidemiju besnila, na kraju romana ispoljiti }e se kroz potpuno uni{tenje Heathrowa od strane RAF-a - vlast je ponovo izabrala makijavelisti~ko manje zlo). Jedina zgrada u ~itavom aerodromskom kompleksu koja }e raditi do kraja je pe} gde se preminuli zara`eni bacaju u vatru.
Ako “Besnilo” Borislava Peki}a gledamo kao metaforu dru{tva u svojoj, pomahnitaloj, besnoj, kasnokapitalisti~koj fazi, kako gledati na epidemiju besnila (ovog puta ne-mutiranog) koje je po~etkom marta izbilo u Ni{u i njegovoj okolini? Ponovo metafora, dodu{e, ne metafora kasno - kapitalisti~kog, ve}, dru{tva u tranziciji. Skicirajmo, na po~etku, razvoj epidemije besnila u Ni{u (mediji }e, eufemisti~ki, Ni{ i okolinu nazvati: podru~jem zara`enim besnilom). Pojava prve besne lisice pro{la je neprimetno, i to zbog geografske udaljenosti podru~ja na kojem je nadjena mrtva lisica. Pojava druge u u`oj okolini grada, nakon toga i pronalazak mrtvih ma~aka, izazvao je reakcije. Reakcije, treba li re}i, nedovoljne. Komunalna strana lokalnih novina pisala je o tome {turo. Nekoliko emisija na tv-u, apel gradjanima da vakcini{u svoje ljubimce, nekoliko starih slajd-{oua, jadikovanja o neimanju materijalnih sredstava, i toliko… Bolest se {irila, do{la i do strogog centra grada (slu~aj ujedenog deteta u TC “Kal~a), a kasniji doga|aji, vide}emo na kraju, pri~u o besnilu su oterali iz javnog prostora…
Suzan Sontag }e u svojoj knjizi “Bolest kao metafora” zapisati i ovo: “Tuberkuloza i rak su bolesti kojima je na sli~an na~in - i spektakularno - pridodata te`nja metafore.” Mi dodajemo - i besnilu. Besnilo se prikazuje kao metafora jednog sistema i njegovog (za razliku od raka koji razara iznutra, tiho i nevidljivo) spektakularnog kraja. On, virus besnila, se prikazuje kao metafora entropije sistema koji nas ~ini, na kraju, `ivotinjama.
Epidemija besnila, kao i samo besnilo, jeste metafora stanja, metafora erozije sistema, nesposobnosti dru{tvenog poretka da adekvatno reaguje na eskalaciju problema, metafora nesposobnosti da se na problem da bilo kakav smisleni odgovor. Besnilo je, upravo, iznelo na videlo sve slabosti sistema (odnosno, njegovo nepostojanje). Prebacivanje odgovornosti sa dru{tva za za{titu `ivotinja na komunalne slu`be, odgovori komunalnih slu`bi koje odgovornost prebacuju na gradske organe vlasti, odnosno republi~ke organe vlasti, nedostatak koordinacije unutar i takvog sistema pokazuju upravo i jedan od osnovnih rezultata dru{tva u tranzciji: iz nemogu}nosti da odr`ava javne, komunalne, sektore (ali i zbog reagovanja novostvorenih udru`enja gradjana za za{titu `ivotinja koja se pozivaju na praksu nepostojanja takvih slu`bi u dr`avama kojima dr`ava u tranzicij stremi) vlast, dr`ava UKIDA javne sektore koji se sa pozicije logike kapitala ~ine nepotrebnim (u ovom slu~aju u pitanju je tzv. “{interska” slu`ba). Ukidaju}i ovakve slu`be (u raznim sferama javnog `ivota) dr`ava se li{ava svojih osnovnih poluga vlasti, ona priznaje da mo} upravljanja (Makijaveli }e re}i mo} vladanja) vi{e ne le`i u ~vrstim i kodifikovanim polugama institucija, ve} upravo suprotno-u koordinaciji sa navodnim nevladinim organizacijama a koje se, uzgred re~eno, u podjednakoj meri pokazuju nesposobnim da odgovore na problem dr`ava tranzicije prihvata koncept partikularnosti upravljanja. Za razliku od socijalisti~ke dr`ave koja je raspolagala birokratizovanom hijerarhijom vlasti (i koja je ~ak i kao takva ~esto uspevala da iznadje re{enja na ovakve situacije) dr`ava tranzicije pokazuje da niti ima, niti `eli da ima, ili da budemo precizniji: dr`ava tranzicije prihvata vlast kada su u pitanju privilegije ali je se odri~e kada su u pitanju obaveze).
Prebacivanje odgovornosti, odnosno decentriranost mo}i, u stvari, samo ukazuju na sposobnost samoreprodukcije takvog erodiranog sistema. Na to najbolje ukazuju reakcije samih gradjana ~ija se logika rukovodi parolom “ne uzbudjuj se previ{e”, pa problem }e se i onako re{iti “sam od sebe”. Subjekt tranzicije pouzdano zna da sistem (barem u onom tradicionalnom smislu Dr`ave kao hijerarhijske strukture mo}i) ne funkcioni{e, ali upravo zbog toga on fantazira da “tamo neko” ipak re{ava celu stvar. Ovo fantazmatsko uspavljivanje jeste krajnja konsekvenca entropije sistema unutar tranzicije: li{iv{i se svojih poluga vlasti dr`ava se, najzad, li{ila odgovornosti. U novoj perspektivi dru{tveni problemi (a besnilo pre svega jeste dru{tveni problem) se prikazuju kao neka vrsta prirodne nepogode: usled nemogu}nosti markiranja odgovornosti tranzicija produkuje konformizam kao svoj krajnji nus-proizvod. U koga upreti prstom kada krivca ni nema? Ve~iti status quo, ve~ito tranzitorno stanje, neprekidna reprodukcija istinskih (decentriranih) pozicija mo}i koje ostaju neprime}ene....
Iluzija o magi~nom nestanku epidemije besnila nestala je u no}i 17. marta ove godine. Spaljena d`amija u Ni{u gorela je prikazuju}i, bolno ta~no, upravo entropiju jednog sistema, njegovu besnu prirodu. ^in spaljivanja d`amije se pokazao kao dvostruki proma{aj: nije u pitanju samo vandalski ~in uperen protiv simbola Drugosti, nije ~ak ni u pitanju tu`na ~injenica da ni{ka d`amija ima malo (ili ni malo) veze sa onima prema kojima je bes bio uperen (kosovskim Albancima), ve} je u pitanju manifestacija sopstvene nemo}i, tu`na ~injenica da instance protiv koje bi bilo usmereno nezadovoljstvo, na koju bi bilo mogu}e upreti prst, u stvari i nema. Virus dolazi iznutra, besnilo je samo spolja{nja manifestacija dugotrajne erozije sistema, ve~itog statusa quo. Uzgred, u Peki}evom “Besnilu” lo`ionica je jedina zgrada koja u destruiranom kompleksu aerodroma jo{ uvek funkcioni{e...