|
|||||||
|
|
|
|||||
|
|
|||||||
McJob is slang for a low-pay, low-prestige, dead-end, mindless job. The term comes from the fast-food restaurant McDonald's, but applies to any low-status job where little training is required and the worker's activities are tightly regulated. Most perceived McJobs are in the service industry, particularly fast food and retail sales.
(From Wikipedia, the free encyclopedia)
***
Када се вижљаста, белопута келнерица удаљила од стола носећи наше поруџбине, приметих, сасвим необавезно, да има леп осмех. А. ми на то одговори цитатом из Црњанског: «Никада не бих могао да се забављам са келнерицом». Нисам му тада поменуо Ј., мада сам, наравно, прво на њу помислио. «Ни ја», рекох уместо тога, не без извесне искрености. И беше ми жао свих тих белопутих келнерица које сам тако лако, у две кратке речи, отписао. Беше ми их жао, не зато што им је ускраћена та једна, уосталом савршено небитна, могућност, него зато што је она само једна од многих могућности које су им ускраћене. Беше ми их жао, јер их све тако добро познајем, чак и оне којима ни има не знам. Познајем тај поглед, тај уморни поглед пара лепих младих очију, тако младих а већ помирених са судбином. Све оне имају тај поглед. И Ј. је имала тај поглед. Због тог погледа хоћу о њима да вам пишем.
Све те белопуте келнерице... нису се оне одувек бавиле овим невеселим послом. Пре него што су почеле да граде каријеру у трећем сектору, већина њих су биле студенткиње, или планирале да то постану. Рат само што се завршио, баш као и средња школа. Једном робовању је дошао крај. Чинило се – коначно нам је свануло! Изгледало је – пред нама је будућност! Веровало се – наше тек долази! Наша белопута јунакиња уписала је факултет. Није то баш било оно што је очекивала, али ипак – пријали су јој одласци на предавања, на вежбе, у читаоницу. Купила је карирану картонску фасциклу са натписом “Patchwork” (пажљиво ју је изабрала, да се шара слаже са хаљином), бели папир формата А4 и три разнобојне хемијске оловке – плаву за писање, црвену за исправке, зелену за подвлачење. Сваки пут кад би библиотечкој радници давала папирић са именима Вилијема Шекспира, Роберта Гревса и Џона Милтона, осетила би како је испуњава осећање врло слично поносу. Била је срећна. Савладала је и прве испите (опет оно осећање!) и све је ишло мање-више како ваља. А онда је изашла на Историју 1. Први пут. Па други. Па трећи. Обновила је годину. Ништа страшно, дешава се, сад ће таман имати прилику да почисти што јој је остало од испита и да наредне године крене од позитивне нуле, мисли она. Али без факултетских обавеза, дани почињу да се издужују do застрашујућих размера. У почетку сређује собу по три пута дневно, мења распоред намештаја и украса, слаже и преслаже књиге. Онда јој се почне гадити сама узалудност тог посла, престаје чак и да брише прашину. Никада није била лења, а сада се по цео дан развлачи по кући, од фрижидера до телевизора, од телевизора до телефона, а од овог опет назад фрижидеру. Стан је мали. Док су родитељи на послу још и некако, али када се врате, чини јој се да не може да изађе из собе а да се не судари са неким од њих. Збрисала би негде, у кафић, у биоскоп – било где! Али то кошта, а њу је срамота да тражи паре – довољно је што је пече савест за обнову године коју су јој платили. Коначно, једне нерадне празничне седмице, након што се читавих седам дана по цео дан сударала са родитељима, закључује да се нешто мора предузети. Наћиће посао! То ће решити све њене проблеме! Побећиће из куће, и још ће и да заради за изласке. А ако понешто буде одвајала на страну, за 5-6 месеци ће моћи да уштеди довољно да родитељима надокнади оне паре за обнову. Наравно, учиће све време, неће се опуштати. А онда, месец-два пред испит, даће отказ и бацити се на књигу.
Даје се у потрагу за послом. Прво тражи нешто из струке – преводе, приватне часове, припрему за испит. Тржиште је, међутим, засићено оваквим понудамa. За њу нема места. Онда среће другарицу из основне школе, која већ две године ради у кафићу-пицерији «М». «Тамо је супер, оно, газде су сасвим кул и не мора нешто много да се ринта... само кад је гужва, иначе – лаганица», рећи ће јој ова, «а баш нам је сад једна келнерица отишла, удала се за једног Црногорца (да видиш кол'ки јој је стомак!), можеш да упаднеш као замена на пар дана, па да видиш како ти се свиђа.» Наша јунакиња пристаје. Пар дана постаје пар недеља, а затим и пар месеци. Посао је лош. Пуно се ради а лоше се плаћа. Мора се трпети свашта, намигивање и дрскости гостију, промаја у кухињи, хладна вода изнад судопере (јајници је сада већ хронично боле, а нежна бела кожа на њеним рукама испуцала је и огрубела). Газда, у раним тридесетим, ожењен и отац двоје ситне деце (треће је на путу), увек благо надуван, користи сваку прилику да јој се удвара, не агресивно али упорно. Гади јој се али му се упркос томе осмехује, правећи се да не разуме његове двосмислене предлоге. Ипак, чини јој се, боље је и овако него да не ради ништа. Од прве плате купује хаљину, од друге речник. После треће даје отказ и почиње да учи, баш како је и намеравала. Учење јој, наравно, не иде одмах лако, али за недељу-две успева да ухвати корак и спреми све што је намеравала. Излази на испит. Пада. Неколико дана не излази из куће, једва и да устаје из кревета. И када за неколико дана телефон зазвони и стигне јој позив да поново на неколико дана ускочи као замена на своје старо место, она тај позив дочекује са олакшањем. Враћа се на посао, али под условом да ради само три дана у недељи; следећи испитни рок је већ за месец дана, а она не би желела да јој пропадне учење за онај прошли; чини јој се, биће довољно још само мало рада, колико да дода оно што Енглези зову «finishing touch» (ето, идиоме је већ савладала). И опет учење, и опет испит, и опет – ништа. Пред огласном таблом на којој су окачени резултати испита, упознаје две старије колегинице. Не брини, теши је једна од њих, мени је ово већ тринаести пут да излазим на Јединицу, тако ти је то, само немој да губиш нерве, не вреди се око тога нервирати – ево ја сам прошлог јануара била сигурна да сам све супер урадила, кад оно – пала!, ух што сам била бесна!, али онда сам уплатила две недеље на Копаонику, и она природа тамо, и скијање, да знаш како сам се опустила..., и онда сам видела да се око таквих ствари не треба нервирати, мислим стварно, не смеш да дозволиш да ти то поремети неки твој душевни мир. Па да, укључује се друга, мени је ово седамнаести пут да излазим, шта мислиш, да сам се сваки пут нервирала, их-и-и, сад бих била у лудници, него једноставно немој да мислиш о томе, иди негде проведи се, немој да те такве глупости нервирају, јел' си видела како добрих аранжмана има за Турску, а уопште нису скупи...
Наредног дана наша јунакиња се враћа на посао. Убрзо стиже и лето, што значи више посла, али и нешто већу плату. Лепо време представља и могућност да се по цео дан избија из куће, а да се не буде нигде нарочито, и она ту могућност обилато користи. Чим се радни дан заврши, она и њене колеге са посла (доскора их је презирала), заузимају место у башти суседног кафеа, и ту остају сатима, уживајући у простој доколици. Оно што јој је некада код овог посла сметало, сада све више почиње да јој прија – његова бесмисленост и бесциљност успевају да јој испразне мисли од сваког садржаја и кад се физички напор заврши остају само блаженство, лакоћа и лењост. Понекад се провод настави дубоко у ноћ; у тим приликама стиже кући тек пред свитање, тушира се на брзину и баца се у кревет, да би сутра устала тек пола сата пре почетка смене, а онда – све испочетка. Овакав јој распоред највише одговара. Уочава једноставну пропорционалност – што мање времена има за размишљање, то је срећнија. Једног дана сређујући собу, наилази на карирану фасциклу (на тренутак је нешто штрецне у грудима) коју затим, заједно са осталим факултетским стварима, свескама, речницима, уџбеницима, пакује у кутију коју ставља на врх орамана. Фиока у којој су се ове ствари налазила сада јој треба за нову летњу гардеробу коју је у међувремену купила. Наравно, уверава саму себе, то је само привремено; чим дође јесен, мајце и сукњице иду на дно ормана, а књиге и свеске назад у фиоку. Али, о том по том.
Јесен стиже, а њој се не враћа на факултет. Пропушта прво један испитни рок, а затим и други. На крају, ипак, одлучује да обнови годину. Позајмиће новац (већ је разговарала са шанкером и са колегиницом из смене – свако ће јој дати по пола суме), а онда ће га полако враћати, издвајајући од наредних плата. Али, на шалтеру је чека изненађење – сума коју треба уплатити за обнову троструко је већа него прошле године. Још забезекнуту, на ходнику је пресреће од раније јој позната колегиница. Јао, јел' си видела? Безобразлук! А таман сам одвојила те паре за дочек нове године у Прагу, овако ћу опет морати на Коп...
Те вечери одлази у «М» и напија се са колегама. Када журка почиње да се растура, газда нуди да је повезе кући и она прихвата. Док се опраштају у колима он покушава да је пољуби и она му допушта. Наредних дана настављају да се виђају, кад год то њему дозволи дневни распоред. Он је фин према њој, изводи је на вечере у ресторане ван града, купује јој поклоне (ништа скупо, цвеће које воли, шарене тањире, плишане играчке), дозвољава јој да бира смене у којима ће радити (наравно, пазећи да то не буде превише очигледно), чак је, кад може, вози и на посао (под условом, дакако, да она изађе пар улица раније). Једне новембарске вечери, док се у купатилу, пред огледалом, спрема за излазак, чује очев глас како је дозива из собе: мислио је да кофер са летњим стварим стави на њен орман, али су тамо неке њене кутије, јел' јој требају, или може да их носи у подрум? «Носи, носи!», довикује му, без размишљања, и осећа како јој са срца пада један велики камен.
Неколико месеци касније, прићи ће да услужи двојицу тек пристиглих гостију и у једном од њих препознати свог дечка из гимназијских дана. Хеј, здраво!, рећи ће, уз искрен, широк осмех. Он ће се пренути из разговора који је до тад водио и одговорити: хеј!, откуд ти?, а затим, потпуно спонтано, самог себе изненадивши, додати: како си остарила! После ће покушати да све истера на шалу: мислим као добро вино, рећи ће, док му хладан зној буде избијао по челу. Још ће се целој ствари заједно и насмејати. Тог дана, она ће изаћи раније с посла, а наредног ће се јавити да каже да је ужасно боли глава и да стварно не може да дође. Наравно да им неће рећи да се осетљива бела кожа око њених очију зарумени већ после прве сузе, а да она не да ико види да је плакала. Срећом, већ наредног дана, трагови плача ће у потуности нестати и она ће се вратити назад на посао.
***
«Радници су почели да мисле да су проблеми са којима се суочавају резултат њиховог сопственог неуспеха у прилагођавању датој стварности. Тај самоокривљавајући став који се супротставља оправданој индигнацији против угњетавања је на несрећу дубоко укорењен у подсвести и тешко га је искоренити.»
(Michael Learner, Surplus Powerlessness)
Јелени,
На 8. Март, 2004.